Zaglavio

Objavljeno: 30.06.2013.

Pre neki dan, na Gradskom trgu u Čačku, zaglavilo se dete u kanti za smeće. Najobičnije dete, nije ni starleta, ni manekenka, ni teniserka. Majka joj nije estradna umetnica, otac joj nije političar, pandur, čak ni menadžer. Kako da se zaglavi neko tako običan, još je dobila i medijski prostor. Ko je njoj to dozvolio?

Okupili se ljudi. Gomila. Ako je po statistikama, većina je mislila da je u pitanju nekakav rijaliti šou. Da će da se pojavi možda neki Xzibit, fazon, doneli smo ovu kantu da možeš da budeš zaglavljena dok si zaglavljena. Vade telefone, traže broj na koji se glasa da devojčica pobedi. “Jel ona iz Lisovića“, raspituju se. Istvituj. Instagramiši. Okači na fejsbuk. Dosta njih je nezaposleno. Dvadeset pet posto tih običnih bez titule je u Srbiji nezaposleno. Retko ko o njima piše, sem oni sami. To su oni komentatori sa Blic, Kurir, B92 sajtova, oni sa kajrona na Hepiju, Kopernikusu, BNu… Zaglavljeni. Njima neće doći službena lica sa kleštima za lim da odglave, doćiće eventualno da preseku struju, neće im u pola noći ni Vučić zakucati na vrata da reši situaciju, neće doći ni Velimir Ilić da ih presadi jer je mesto na kom su se zaglavili baš ono kojim prolazi koridor sedamsto pedeset i tri. Jednostavno neće.

Jedan ortak se tako zaglavio, još u osnovnoj školi, dok smo igrali žmurke. Tu, ispred zgrade, iza žive ograde. Prvo vreme je bio srećan što je našao dobar štek, kasnije mu se činilo i da je zadremao. Čuvao je poziciju, siguran u pobedu ako sačeka pravo vreme da izađe. Kasnije mu se činilio i da se smorio. Kad je konačno izašao, niko ga se više nije ni sećao. Slavio je, tražio ljude, nigde nikog. Da se zaglavio skapirao je tek kad je video devojčicu koja je trebalo da ga pronađe, kako šeta kroz kraj. Bebu. Sad radi u igraonici, u istoj toj zgradi ispred koje se zaglavio.

Ako se zaglaviš, kad naiđe neko da te čupa, vadi se odmah, što duže ostaneš, to gore kasnije. Mene su tako dolazili da vade, reko nemoj danas, aj sutra, mrzi me sad, nije frka, i tako na kraju svi otišli. A kad svi odu, onda ni ne izvališ da si zaglavljen. Sve dok ne dođe neko nov. “Ćao.” “Ćao.” “Blablabla.” I to je potrajalo. Učinilo mi se čak da se i ona zaglavila. Onda dođe konačno ta želja, ideja. “E, aj me odglaviš?” “Odglavim? Ma jok, ne mogu gubim vreme.” “A kako za to gubiš vreme, a ne gubiš vreme kad stalno svraćaš da me nahraniš?” “Nahranim? Ma jok, ja samo bacam smeće ovde.