Čovek sa dva lica

Objavljeno: 25.01.2013.

 

Gledao je neki Džarmušev film. Spustio je čašu na sto, mislio je da će pući. I glava mu puca od fantazija. Fantazira o njoj, savršenim pesmama i jako dobrom piću. Onom od kojeg gorčina pređe iz mozga i duše direktno u usta. Ako potraje, postaje slatko. Totalno suprotno od poštapalice za kratak vremenski period. Učinilo mu se da mu se nasmejao led u čaši. Možda je opet malo preterao. Srećom nije dan napolju, gde bi po danu sa tim lažnim entuzijazmom i parom tamnih naočara.

Ustao je da proveri koliko je vremena prošlo. Treba da izađe i suoči se sa sobom. Šta bi najviše želeo u ovom trenutku je misao progonjena  pitanjem da li to uopšte može da priušti. Muči ga što je počeo da zaboravlja. Zaboravlja rođendane koje nikada nije ni pamtio, zaboravlja filmove koje nikada nije gledao. Laž. Lagao je sebe dobar deo života, samo da bi uživao kao neko drugi. Nije mu smetalo, jer je često bio nagrađivan zbog toga. Ne on, već njegov alter ego. U velikom gradu mogao je da bude bilo ko, sve dok cirkuliše. Duge vožnje po praznim ulicama mu prijaju. Sve dok na cd-u ima soundtrack iz Ričijevih i Tarantinovih filmova. Uvek je hteo da mu sekvence u životu budu te scene sa traka od 8 milimetara. Da se okrene ka imaginarnoj žrtvi i u košulji i odelu odigra par taktova uz “Stuck in the middle with you.” Besan pas je miran pas. Tako je on to gledao.

Noć je crna, beskompromisno. Ne zato što je on tako izabrao ili hteo. A žene je hteo plave. Sa jakim crtama lica i poganim jezikom. Sa očima koje će da ga progutaju kad god ga vide da je u elementu. Mahom su ga pogrešne birale, i on tako nije umeo. Vremenom je naučio da živi sa tim da zrelost u životu ne obara plodove na tlo, nego ih vraća na grane. Tako zrelost posmatra i premišlja se, vaga i odlučuje. Kad je bio klinac, znao je da pada sa grane i znao je da ništa neće boleti. Jabuke su godinama postajale kisele, preslatke, i na kraju krajeva, postajale su preveliki zalogaj ukoliko su nesrazmerno njemu rasle. I on je pogrešno birao, i znao je to. Ali, nekako uvek sazna kasnije nego što bi trebalo. Na kraju mu nije smetalo. Hteo je da živi kroz njih. Kroz njih i kroz piće. To mu je davalo tu drugu dimenziju kada je poželeo da pogleda nekog drugog u ogledalu.

Teško suzdržava sarkazam, ironiju  i negodovanje. Lako se izražava, naročito u pisanoj formi. U međuvremenu se vratio Džarmušu i onom ledu koji mu se nasmejao. Možda je to samo sanjao. Možda, pošto leda više nije bilo. Nije više siguran da li zato što se grozničavo držao za čašu, ili zato što je dosta vremena prošlo. Ponovo je sam, jer je napolju zima, sivilo i oblaci. Prespavaće ovog puta, i sačekaće sunce sledećeg dana. Mora da se pojavi, obećao je to sebi. Obećao je sebi lep dan, dobre navike i sunce koje mu je potrebno da osvetli svoju drugu dimenziju, svoje drugo ja. Samo tako mogu da ga prepoznaju. Ili ne prepoznaju…